Ovu sam pesmicu smislila i zapisala:
U tihoj noći, kada misli utihnu, a svet se umiri, silno zagrli svoj jastuk od heljde i privij ga uz lice. Osetićeš toplinu, ljubav i treptaj u duši, kao da grliš nekoga koga beskrajno voliš.
Tada, na samom pragu sna, shvatićeš da nije važno da li si zagrlila jastuk, drvo ili sasvim nepoznatu osobu. Svaki iskren zagrljaj obnavlja dušu, vraća mir, uliva snagu i budi nadu za novo sutra.
Zato nikada ne zaboravi da zagrliš – jer zagrljaj je najtiši jezik ljubavi koji svi razumeju.
Roza
